БРАЋА КАРАМАЗОВИ

Према романима Ф.М.Достојевског

БРАЋА КАРАМАЗОВИ

Драматизација и адаптација текста: Оливер Фрљић и Нина Гојић

Режија: ОЛИВЕР ФРЉИЋ

Драматуршкиња: Нина Гојић

Сценограф: Игор Паушка

Костимографкиња: Здравка Ивандија Киригин

Сценски покрет: Дина Екстејн

Избор музике: Оливер Фрљић

Дизајнер светла: Марино Франкола

Помоћник редитеља: Александар Швабић

Асистенткиња драматургије и сценског покрета: Ана Јаворан

Асистенткиње драматургије: Карла Месек, Антонела Тошић

Асистенткиња костимографије: Тина Спахија

Инспицијенткиња: Дина Екштајн

Графички дизајнер: Антонио Долић

Фотограф: Марко Ерцеговић

Продукција: Загребачко казалиште младих, Загреб

У београдском извођењу „Браће Карамазових“ две представе одиграће се исте вечери у два дела од 18 и 21 час.

Трајање: Први део: 140 минута / Други део: 80 минута

ИГРАЈУ:

Дмитриј Фјодорович Карамазов: УГО КОРАНИ

Иван Фјодорович Карамазов / Калугин: ДАДО ЋОСИЋ

Алексеј Фјодорович Карамазов: АДРИЈАН ПЕЗДИРЦ

Фјодор Павлович Карамазов / Пољски официр / Перезвон: ЈЕРКО МАРЧИЋ

Грушењка / Лизавета Смерђашча / Ана Красоткин: ЛИНДА БЕГОЊА

Катерина Ивановна / Арина Петровна Снегирева: КАТАРИНА БИСТРОВИЋ ДАРВАШ

Смерђаков / Акулов: ДАНИЈЕЛ ЉУБОЈА

Ракитин / Иљуша Николајевич Снегирев: МАТЕО ВИДЕК

Григориј / Николај Иљич Снегирев: ДЕКАН КРИВАЧИЋ / ЈАСМИН ТЕЛАЛОВИЋ

Марфа / Пелагија Власова: МИЛИЦА МАНОЈЛОВИЋ

Стари Зосима / Ђаво / Доктор: МИЛИВОЈ БЕАДЕР

Коља Красоткин: ИВАН ПАШАЛИЋ

Лисе / Ниночка Николајевна Снегирева / Олга: ХРВОЈКА БЕГОВИЋ

Мадам Хохлакова / Варвара Николајевна Снегирева / Маша: ПЕТРА СВРТАН

Иследник / Смуров: РОК ЈУРИЧИЋ

НАГРАДЕ

Награда за најбољу режију на 62. Међународном позоришном фестивалу МЕСС, Сарајево – Оливер Фрљић

Награда Хрватског глумишта 2022. за изузетна остварења младих уметника до 28 година – Уго Корани за улоге Дмитрија Фјодоровича Карамазова и Карташова

Награда Владимир Назор за 2022. годину за улоге Димитрија Фјодоровича Карамазова / Карташов – Уго Корани

О ПРЕДСТАВИ

Оливер Фрљић, награђивани редитељ са бројним иностраним ангажманима, после девет година поново режира у ЗКМ-у (2013. режирао је запажену драму Хамлет Виљема Шекспира). Браћа Карамазови у његовој режији је савремена обрада класика руске књижевности која се одвија у форми двоструке представе. Публика може да погледа представу само једне вечери и добије заокружену, али ипак само делимичну причу, или да дође два пута и добије потпун увид у сложене линије заплета због којих се овај роман сматра најпотпунијим делом Достојевског. Двострукост је тематски третирана на нивоу рефлектовања појединачних ликова и њихових међусобних односа, али и кроз сценографске и костимографске одлуке и поделу глумаца, при чему су исти глумци ангажовани у више улога које су међусобно комплементарне. Иако је у досадашњим позоришним адаптацијама овог романа најчешће изоствљана линија приче о односу Аљошиног брата према дечацима из нижих социјалних слојева, у Фрљићевој позоришној обради она добија једнаку пажњу као и тзв. главна линија о браћи Карамазовима и њиховом оцу.

„Ја у позоришту више волим шавове, често и више од „штофа“ од којег је комад сашивен“, зна рећи Оливер Фрљић и то се и у овој представи несумњиво може пронаћи. Захваљујући веома добро „скројеној“, веома успешној драматизацији, која пре свега поштује и прати „полифонију пуновредности гласова“, коју теоретичар књижевности Михаил Бахтин сматра главном одликом поетике Достојевског. Наиме, сви јунаци овог романа разломљени су унутар себе, сваки лик на неки начин представља свет за себе, а истовремено их гледамо из различитих углова, представљају нам се из више перспектива, што је све итекако изазовно за рад у театру, они су већ као лица у роману изузетно атрактивни и позоришно провокативни. Или, како у програмској књижици објашњава драматуршкиња, уз редитеља и ауторка драматизације и адаптације Нина Гојић: „Као што Достојевски исписује свет контрадикција, сукобљенихперспектива и плуралистичке перспективе на свет који онемогућава било какву догматску визуру, у овој позоришној верзији „Браће Карамазових“ полифонија постаје главни принцип организације материјала и гледалачких оптика, који је одведен до крајности одлуком да се сам чин гледања представе подели на две вечери… Дисфункционалним Карамазовима из прве вечери супротстављена је, у роману донекле идеализована, породица класно депривилегованих Снегиревих”.

„Ове две вечери су раздвојене класном клаузулом“ – навео је редитељ у једном разговору пре премијере – „Тлачење и маргинализација једне друштвене класе транспонована је на ниво драмске структуре. Та класа је протерана у другу представу, чак није добила ни право да дели исти сценски и наративни простор са својим експлоататорима. Односи из једне представе појављују се у другом класном регистру, али актантски модел остаје готово непромењен – прича о Карамазовима се на нивоу мотива и структуре рефлектује у причи о Снегиревима…“