НОЋ ЛЕГАТА Музеја града Београда

КОНАК КНЕГИЊЕ ЉУБИЦЕ

Кнеза Симе Марковића 8

Конак кнегиње Љубице, централно место окупљања у Ноћи легата.

Најстарији двор на територији наше престоноце, спомениk културе у највишој категорији заштите.

Палата из средине 19 века, дом наше принцезе, кнегиње Љубице, место сведочанства неких давних, потпуно различитих времена, место саграђено као женски двор, место у коме су жене живеле потпуно другачије него данас, а опет место у коме су се доносиле важне одлуке и у коме се чувао трезор тадашње државе.

Конак кнегиње Љубице је једна од малог броја сачуваних зграда из времена прве владавине кнеза Милоша Обреновића. Конак кнегиње Љубице је саграђен 1830. године. Замишљен је да буде репрезентативни двор српске владајуће династије Обреновић. Своју примарну намену Конак је остварио током прве владавине кнеза Михаила (1839–1842), када је служио као његова резиденција.

Након протеривања Обреновића из Србије (1842) зграду су у наредних сто тридесет година користиле и према својим потребама уређивале различите државне институције. Седамдесетих година 20. века управа града Београда одлучила је да зграда Конака, у складу са својим историјским, уметничким и споменичким наслеђем, добије нову намену и постане музеј. После санације и реконструкције зграда је 1980. ушла у састав Музеја града Београда, а у септембру исте године отворена је стална музејска поставка „Ентеријери београдских кућа 19. века“.

СПОМЕН-МУЗЕЈ ИВЕ АНДРИЋА

Aндрићев венац 8/I, Београд

Oтворен 1976, у стану на Андрићевом венцу 8, у коме је писац, са супругом Милицом Бабић, живео од 1958. године. Сачувани су аутентични распоред и изглед улазног хола, салона и Андрићеве радне собе. У преосталом адаптираном простору отворена је стална поставка, која хронолошки прати живот и стваралаштво лауреата Нобелове награде. Заступљен је оригиналан музејски материјал из Легата Иве Андрића, фотографије, документа, уметнички и лични предмети, књиге и часописи, одликовања.

ИВО АНДРИЋ

Иво Андрић (Травник, 1892 – Београд, 1975) један је од најзначајнијих писаца са југословенских простора. Рођен је у Травнику, одрастао у Вишеграду, школе похађао у Сарајеву, Загребу, Бечу, Кракову, тамновао у аустроугарским затворима као припадник организације Млада Босна. Године 1919. постаје грађанин Београда и ступа у дипломатску службу, у којој остаје све до избијања Другог светског рата. У међувремену, 1924. године, докторирао је на Универзитету у Грацу, са темом из области филозофских наука. Аутор је неколико значајних романа, више дела приповедачке прозе и лирско-филозофске поезије, есеја и критика. Године 1961. добија Нобелову награду за књижевност. Своје најзначајније романе (На Дрини ћуприја, Госпођица и Травничка хроника) написао је у Београду, током окупације 1941–1945.

МУЗЕЈ ЈОВАНА ЦВИЈИЋА

Јелене Ћетковић 5

Меморијални музеј Јована Цвијића отворен је у кући у којој је велики географ и научник живео и радио. Налази се на Копитаревој градини, у више од сто година старом културноисторијском језгру у центру града, а саграђена је 1905. године по нацртима и жељама самог Цвијића. Цвијићева кућа са баштом која се издваја лепотом и ретким биљним врстама још увек одражава дух времена с почетка XX века.

Ремек дело српске сецесије, кућа која говори о животу нашег великог научника, али и кућа која сведочи о делу првог српског уметника чије дело се односи на ликовно обликовање простора и мобилијара, чувеног Драгутина Инкиострија Медењака – великана ликовне сцене тадашњег времена, намерно заборављеног, а неизмерно важног као покретача стила познатог као НАРОДНИ СТИЛ.

ЈОВАН ЦВИЈИЋ

Јован Цвијић (1865-1927), географ, научник, професор, ректор Београдског универзитета, председник Српске краљевске академије, почасни доктор и члан најстаријих академија и универзитета Европе, представља изузетну личност културне и научне историје Београда и Србије.

Цвијић је био један од првих осам професора новоустановљеног Београдског универзитета, ректор Универзитета у два мандата и председник СКА, оснивач Српског географског друштва, првог такве врсте на Балкану, и покретач Гласника Српског географског друштва.

Цвијић је за собом оставио замашну и по областима разноврсну библиографију, великим делом на страним језицима; мапе, атласе и географске карте Балканског полуострва, етнографске карте, записе и цртеже, посветивши целе едиције феномену типологије балканских кућа, обичајима и психичким особинама људи различитих културних појасева Балкана.

Његовом заслугом, стручни термини за крашке облике из нашег језика усвојени су у светској науци о карсту − увала, поље, понор, хум, долина, јама.