THINGS THAT BURN EASILY

Ведрана Клепица

THINGS THAT BURN EASILY

ПОГОН Загребачки центар за културу и младе
(београдска премијера)

Текст и режија: ВЕДРАНА КЛЕПИЦА

Играју:

Владимир Алексић

Хрвојка Беговић

Леа Јевтић

Сценски покрет: Магдалена Реитер

Сцена и костими: Петра Павичић

Музика и обликовање звука: Хрвоје Никшић

Обликовање светла и видео: Лука Матић

Фотографија: Јелена Јанковић

Визуали: Свен Сорић

Превод: Марија Андријашевић

Асистенткиња редитељке и инспицијенткиња: Срђана Врсаловић

Продукција и дистрибуција: Силвија Стипанов

Копродукција: Ganz nova култура промјене (ХР), Загребачки центар за културу и младе ПОГОН (ХР) и ARTEMREDE – Teatros Associados (ПТ) у партнерству с Општином Santarém (ПТ)

Партнер: Белеф фестивал (РС)

Просторна подршка: Центар младих Рибњак (ХР)

Овај рад је реализован у склопу пројекта Stronger Peripheries: A Southern Coalition, суфинансираног из програма Креативна Европа Европске уније, уз подршку Града Загреба, Министарства културе и медија РХ и Удружења Култура Нова.

О ПРЕДСТАВИ

„Things That Burn Easily“, нова представа ауторке Ведране Клепице, настала је као резултат вишемесечног истраживања на теме губитка и колективне одговорности у сарадњи са специфичним заједницама у Сантарему и Загребу.

„Things That Burn Easily“ је контемплативна дистопија о губитку и изгарању, како оном конкретном, тематском, тако и оном симболичком, коју подједнако занима еколошка реалност у којој смо се као друштво нашли, дакле реалност глобалног загревања, пожара и осталих непогода које су све присутније у нашим животима, али и најелементарнији механизам човековог опстајања у кризним ситуацијама. Представа покушава да разуме механизме потлачености и страха из којих се рађа насиље и отуђеност у таквим ситуацијама, као и системе организације дисфункционалног и похлепног друштва које настаје управо због појединаца који су кроз такво искуство прошли.

Наративно, „Things That Burn Easily“ прати комад скромне земље, далеко од веће цивилизације и града, на којем у релативно скромним условима живе људи које је захватила природна  (али и људска) катастрофа. Осим што сматрају да им се догодила непоправљива неправда неки од тих људи верују да треба да постоји систем одговорности који ће покушати бар делимично да надокнади те последице. Или ако ништа друго простор утехе који ће делити с другим члановима те заједнице. Други опет у то не верују. Њихова скепса им обликује строге оквире света у којем је сваки други појединац потенцијална претња и у којем једина поуздана сигурност долази од изолације од других, у повлачењу из комплекснијих друштвених система, као и у аутономној градњи својих властитих механизама преживљавања. Таква два принципа, отуђени и умрежени, дубински искључују један другог, и када се појави нова велика претња на хоризонту, читава њена трагедија ескалираће у неподношљивој некомпатибилности супротстављених актера који су њоме погођени.